Dok je sedeo uhodniku bolnice, osećao je težinu u grudima, istu onu težinu koja ga je pratila godinamo. Sedeo je naslonjen laktovima na kolena, spuštenog pogleda, dok je svetlost neonskih lampi, suviše bela i neprirodna, bez i jedne senke u koju bi se mogao skloniti padala pod oštrim uglom. Posegnuo je za pljoskom ali je odustao. Ne sada, ne ovde. Zurio je u pod, u taj bezbroj puta oribani i izlizani linoleum i puštao taj miris u sebe- miris bolničkog alkohola pomešan sa nečim metalnim.

Znao je taj miris,nosio ga je u sebi, negde duboko zakopanog, još od onog dana. Bio je nešto drugačiji od ovog bolničkog, siroviji, oporiji. Imalo je u njemu nečeg što podseća na znoj i oljuštene zidove, na prigušene glasove iza zatvorenih vrata,na razbijene snove pomešane sa ostacima smeđeg praha.

Neko je prošao hodnikom. Sestra,doktor—nije podigao pogled. Nije voleo te poglede, one u kojima je bilo previše saosećanja, a premalo razumevanja. Ljudi su umeli da se sažale, ali nisu umeli da zaista vide. A da su videli, možda bi se i povukli. Možda bi se osvrnuli i shvatili da stoje pored čoveka kome je nešto odavno iscurilo kroz prste, nešto što nikada više nije mogao da uhvati.

Neko je odložio fasciklu na pult, papir je blago šuštao. Sitni, svakodnevni zvuci, ali njemu su svi zvučal iudaljeno, kao kroz vodu. Tako je sve bilo godinama—kao da stoji sa one strane stakla, prisutan ali nepovezan, uronjen u neku sopstvenu, neizgovorenu priču. U svom sopstvenom, ličnom i nekliničkom autizmu.

Nije bilo potrebe da misli o tome. Zaista nije bilo potrebe. Znao je. Znao je da se ne može vratiti unazad,da su neke staze odavno pregažene i da ništa ne može promeniti ono što se dogodilo. Ali to nije značilo da nije pokušavao. Noću, kada bi se svet ugasio, vraćao se unazad, premeštao deliće slagalice, prepravljao scene koje su već bile zaključane, odigrane. Kao i uloge.

Kada je seo za volan, duboko je udahnuo, pokušavajući da sabere misli. Svaka žarulja na putu, svakо skretanje u njegovom umu vodili su ga ka jedinom mestu koje je poznavao u trenucima slabosti – kafani. Poželeo je da samo skrene, da oslobodi ovu ludačku, neizdrživu bol koja ga je stezala za grlo. I opet, uprkos tome, naterao je sebe da ostane na putu.

Ne, ovo je njegov dan. Treba da izdrži, da oseti sve do poslednje kapljice bola. Suv,neanesteziran, kao da je tako mogao da se pomeri sa tačke u kojoj se našao. Taj podnošljivi teži trenutak je deo njega, deo otkupa koji nije mogao da sebi uskrati.

Ali tada, dok su mu ruke bile na volanu, kroz misli mu je prošla ta neizgovorena želja. Da jednostavno nestane. Da sve to stavi van svog postojanja. Da se baci, bez pitanja, u zagrljaj betonu. Taj trenutni let kroz vazduh mogao bi da bude kraj ove borbe, možda jedini izlaz koji mu je preostao, možda bi mu samo tako bol mogao da se operiše sa tela i duše. Da se spere tim kratkim letom kroz vazduh.

Ali nije mogao. Možda sutra, možda nikada. Taj trenutak je sada prošao, ali pomislio je da će u nekom trenutku pronaći izlaz. Dugo je mislio da je samo jedan izlaz pravi, ali on je morao da se vrati onome što je imao – da podnese, makar još jedan dan. I samo tada bi mogao da se suoči sam sa obom.

Znao je da više nema nazad.